Ivo Andric-Na Drini cuprija.pdf

Andrić - Na Drini ćuprija

Veim delom svoga toka reka Drina protie kroz tesne gudure izmeu

strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odseenih obala. Samo

na nekoliko mesta renog toka njene se obale proširuju u otvorene

doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne,

delimino ravne, delimino talasaste predele, podesne za obraivanje i

naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada, na

mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca

koji stvaraju Butkove Stijene i Uzavnike planine. Zaokret koji tu pravi

Drina neobino je oštar a planine sa obe strane tako su strme i toliko

ublizu da izgledaju kao zatvoren masiv iz koga reka izvire pravo, kao iz

mrkog zida. Ali tu se planine odjednom razmiu u nepravilan

amfiteatar iji promer na najširem mestu nije vei od petnaestak

kilometara vazdušne linije.

Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase,

zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih

planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest

lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se

lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom

okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena

njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana meama i plotovima i

poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako,

posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta

tee i razliva se ne samo zelena Drina, nego i ceo taj župni i pitomi

prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim.

Na desnoj obali reke, poinjui od samog mosta, nalazi se glavnina

kasabe, sa aršijom, delom u ravnici a delom na obroncima bregova.

Na drugoj strani mosta, duž leve obale, proteže se Maluhino Polje,

raštrkano predgrae oko druma koji vodi put Sarajeva. Tako most,

sastavljajui dva kraja sarajevskog druma, veže kasabu sa njenim

predgraem.

Upravo, kad se kaže »veže«, to je isto toliko tano kao kad se kaže:

sunce izlazi izjutra da bismo mi ljudi mogli da vidimo oko sebe i da

svršavamo potrebne poslove, a zalazi predvee da bismo mogli da

spavamo i da se odmorimo od dnevnog napora. Jer taj veliki, kameni

most, skupocena graevina jedinstvene lepote, kakvog nemaju ni

mnogo bogatije i prometnije varoši (»Još svega dva ovakva imaju u

Carevini«, govorilo se u staro vreme), jedini je stalan i siguran prelaz

na celom srednjem i gornjem toku Drine i neophodna kopa na drumu

koji veže Bosnu sa Srbijom i preko Srbije, dalje, i sa ostalim delovima

Turske Carevine, sve do Stambola. A kasaba i njeno predgrae samo

su naselja koja se uvek neminovno razvijaju na glavnim saobraajnim

takama i s obe strane velikih i važnih mostova.

Tako su se i ovde, s vremenom, rojile kue i množila naselja na oba

kraja mosta. Kasaba je živela od mosta i rasla iz njega kao iz svoga

neuništivog korena.

(Da bi se jasno videla i potpuno razumela slika kasabe i priroda njenog

odnosa prema mostu, treba znati da u varoši postoji još jedna uprija,

kao što postoji još jedna reka. To je Rzav i na njemu drveni most. Na

samom kraju varoši Rzav utie u Drinu, tako da se središte varoši i

ujedno njena glavnina nalaze na pešanom jeziku zemlje izmeu dve

reke, velike i male, koje se tu sastaju, a razasuta periferija prostire se

sa druge strane mostova, na levoj obali Drine i na desnoj obali Rzava.

Varoš na vodi. Ali iako postoje i još jedna reka i još jedan most, rei

»na upriji« ne oznaavaju nikad rzavsku upriju, prostu drvenu

graevinu bez lepote, bez istorije, bez drugog smisla osim što služi

meštanima i njihovoj stoci za prelaz, nego uvek i jedino kameniti most

na Drini.)

Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugaak a širok oko deset

koraka, osim na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake

terase, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku

širinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija . Tu su, naime, na

srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane

ispusti, tako da na tom stubu poivaju, levo i desno od kolovoza, po

jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor

nad šumnom, zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i

isto toliko široke, ograene kamenom ogradom, kao i ceo most po

dužini, ali inae otvorene i nenatkrivene. Desna terasa, idui iz varoši,

zove se sofa. Ona je uzdignuta za dva basamaka, optoena sedištima

kojima ograda služi kao naslon, a i basamaci i sedišta i ograda, sve od

istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, prekoputa od sofe,

ista je, samo prazna, bez sedišta. Na sredini njene ograde zid se izdiže

iznad visine oveka; u njemu je, pri vrhu, uzidana ploa od belog

mermera i na njoj urezan bogat turski natpis — tarih — sa

hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao

most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida tee esma: tanak mlaz

vode iz usta kamenog zmaja. Na toj terasi smešten je kafedžija sa

svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i deakom

koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija.

Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega ili u vezi sa njim, tee i razvija

se, kao što emo videti, život oveka iz kasabe. U svima prianjima o

linim, porodinim i zajedmkim doživljajima, mogu se uvek uti rei

»na upriji«. I zaista, na drinskoj upriji su prve deije šetnje i prve

igre deaka. Hrišanska deca roena na levoj obali Drine, preu

odmah prvih dana svog života most, jer ih ve prve nedelje nose u

crkvu na krštenje. Ali i sva druga deca, i ona koja su roena na desnoj

obali i muslimanska, koja nisu uopšte krštavana, provodila su, kao i

njihovi oevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta.

Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od

najranijih godina njihove oi su se privikavale na skladne linije te

velike graevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogrešno seenog

kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine, kao i sve

prie i legende, koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima

se udno i nerazmrsivo mešaju i prepliu mašta i stvarnost, java i san.

I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet

doneli, onako kao što se molitve znaju, ne seajui se ni od koga su ih

nauili ni kad su ih prvi put uli.

Oni su znali da je most podigao veliki vezir Mehmedpaša, ije je rodno

selo Sokolovii tu, iza jedne od ovih planina koje okružuju most i

kasabu. Samo vezir je mogao dati sve što treba da se ovo trajno udo

od kamena sagradi. (Vezir — to je nešto sjajno, krupno, strašno i

nejasno u svesti deaka.) Zidao ga je Rade Neimar, koji je morao

živeti stotinama godina da bi sagradio sve što je lepo i trajno po

srpskim zemljama, legendarni i stvarno bezimeni majstor kakvog

svaka masa zamišlja i želi, jer ne voli da mnogo pamti ni mnogima da

duguje, ak ni u seanju. Znali su da je gradnju ometala vila

brodarica, kao što je oduvek i svuda poneko ometao svaku gradnju, i

nou rušila ono što je danju sagraeno. Dok nije »nešto« progovorilo

iz vode i savetovalo Radu Neimaru da nae dvoje nejake djece,

bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu, i da ih uzida u srednje

stubove mosta. Odmah je poelo traženje takve dece po celoj Bosni.

Obeana je nagrada onome ko ih nae i dovede.

Najposle su sejmeni pronašli u jednom udaljenom selu dvoje bliznadi,

pri sisi, i oteli ih silom vezirove vlasti; ali kad su ih poveli, majka nije

htela da se odvoji od njih, nego je kukajui i plaui, neosetljiva za

psovke i udarce, posrtala za njima sve do Višegrada. Tu je uspela da

se progura pred Neimara.

Decu su uzidali, jer druge nije moglo biti, ali Neimar se, kako kažu,

sažalio i ostavio na stubovima otvore kroz koje je nesrena majka

mogla da doji svoju žrtvovanu decu. To su ovi fino srezani slepi

prozori, uski kao puškarnice, u kojima se sada gnezde divlji golubovi.

Kao spomen na to ve stotinama godina tee iz zida majino mleko. To

su oni beli, tanki mlazevi, što u odreeno doba godine cure iz

besprekornih sastavaka, i vidi im se neizbrisiv trag na kamenu.

(Predstava o ženinom mleku izaziva u deijoj svesti nešto što im je i

suviše blisko i otužno a isto tako nejasno i tajanstveno kao i veziri i

neimari, i što ih zbunjuje i odbija.) Te mlene tragove po stubovima

stružu ljudi i prodaju kao lekovit prah ženama koje posle poroaja

nemaju mleka.

U centralnom stubu mosta, ispod »kapije«, ima jedan vei otvor, uska

i dugaka vrata bez vratnica, kao džinovska puškarnica. U tom stubu,

kaže se, ima velika soba, mrana dvorana u kojoj živi crni Arapin. To

znaju sva deca. On u njihovim snovima i nadlagivanjima igra veliku

ulogu. Kome se on javi taj mora da umre. Nijedno dete ga još nije

videlo, jer deca ne umiru. Ali ga je ugledao jedne noi Hamid, onaj

sipljivi i veito pijani ili mamurni hamal krvavih oiju, i umro je još te

noi, tu pored zida. Doduše, bio je pijan do nesvesti i zanoio je tu na

mostu, pod vedrim nebom, pri temperaturi od —15°C. U taj mrani

otvor gledaju deaci esto sa obale, kao u ponor koji straši i privlai.

Dogovore se da svi gledaju netremice, a koji prvi ma šta ugleda da

vikne. Zure u tu široku, mranu pukotinu, strepei od radoznalosti i od

straha, dok se nekom malokrvnom deaku ne uini da se otvor kao

crna zavesa poinje da niše i pomera, ili dok neki od onih podrugljivih i

bezobzirnih drugova (uvek ima po jedan takav) ne vikne »Arapin!« i

ne pone tobože da beži. To pokvari igru i izaziva razoaranje i

negodovanje kod onih koji vole igru mašte, mrze ironiju, i veruju da bi

se pažljivim gledanjem moglo zaista nešto videti i doživeti. A nou, na

spavanju, mnogi od njih rve se i nosi sa tim Arapinom iz uprije, kao

sa sudbinom, sve dok ga majka ne probudi i tako ne oslobodi munog

sna. I dok ga zapoji hladnom vodom (»da rastjera stravu«) i nagna da

izgovori božje ime, deak ve ponovo spava, premoren od dnevne

igre, tvrdim deijim snom u kome strahovi još ne mogu da uhvate

maha i ne traju dugo.

Uzvodno od mosta, na strmoj obali od sivog krenjaka, sa jedne i

druge strane, vide se okrugle udubine, sve dve po dve, u pravilnim

razmacima, kao da su u kamen urezani tragovi kopita nekog konja

natprirodne veliine; one idu odozgo sa Starog grada, spuštaju se niz

liticu do reke i pojavljuju se opet na drugoj obali, gde se gube pod

mrkom zemljom i rastinjem.

Deca koja duž te kamenite obale, za letnjih dana, po vas dan love

sitnu ribu, znaju da su to tragovi davnih vremena i starih ratnika. Tada

su na zemlji živeli veliki junaci, kamen je još bio nezreo i mek kao

zemlja, a konji su bili, kao i junaci, džinovskog rasta. Samo, za srpsku

decu to su tragovi Šarevih kopita, ostali još od onda kad je Kraljevi

Marko tamnovao gore u Starom gradu pa pobegao iz njega, spustio se

niz brdo i preskoio Drinu, na kojoj tada nije bilo uprije. A turska deca

znaju da to nije bio Kraljevi Marko nit' je mogao biti (jer otkud vlahu i

kopilanu takva sila i takav konj!), nego Đerzelez Alija, na svojoj

krilatoj bedeviji, koji je kao što je poznato prezirao skele i skeledžije i

preskakao reke kao potoie. Oni se o tome i ne prepiru, toliko su i

jedni i drugi ubeeni u tanost svoga verovanja. I nema primera da je

ikad iko uspeo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje.

U tim udubinama, koje su okrugle a široke i duboke kao ovei anci,

zadrži se još dugo posle kiše voda, kao u kamenim sudovima. Te

jame, ispunjene mlakom kišnicom, deaci zovu bunarima i u njima

drže, i jedni i drugi, bez razlike verovanja, sitnu ribu, krkušice i plote,

koje uhvate na udicu.

A na levoj obali, u strani, odmah iznad druma ima jedna ovea humka,

zemljana, ali od neke tvrde zemlje, siva i skamenjena. Na njoj ništa ne

raste i ne cvate do neka sitna trava, tvrda i bodljikava kao elina žica.

Ta je humka meta i granica svih deijih igara oko mosta. To se mesto

nekad zvalo Radisavljev grob. I pria se da je to bio neki srpski prvak,

silan ovek. I kad je vezir Mehmedpaša naumio da zida most na Drini i

poslao ljude, sve se pokorilo i odazvalo na kuluk, samo je ustao taj

Radisav, podbunio narod i poruio veziru da se okane toga posla, jer

nee, šale, podii uprije na Drini. I muke je imao vezir dok je

savladao Radisava, jer je bio junak mimo ljude a nije ga bila ni puška

ni sablja, nit' je bilo konopca ni lanca kojim se on mogao vezati; sve je

kidao kao konce. Takav je tilsum imao pri sebi. I ko zna šta bi bilo i da

li bi vezir ikad podigao upriju da se nije našao neki od njegovih ljudi,

mudar i vešt, i podmitio i ispitao momka Radisavljevog. Tako su

Radisava iznenadili i udavili na spavanju, vezavši ga svilenim

konopcima, jer jedino protiv svile njegova amajlija nije pomagala.

Naše žene veruju da ima po jedna no u godini kad se može videti

kako na tu humku pada jaka bela svetlost pravo sa neba. I to nekako

u jesen, u vreme izmeu Velike i Male Gospojine. Ali deaci koji su, i

verujui i ne verujui, ostajali da bdiju pored prozora sa izgledom na

Radisavljev grob, nisu nikad uspevali da vide nebesku vatru, jer bi ih

još pre ponoi savladao san. Zato su opet putnici, kojima nije do toga,

videli neki beo sjaj na humci iznad mosta, vraajui se nou u kasabu.

A Turci u kasabi, naprotiv, priaju od starina da je na tom mestu

poginuo kao šehit neki derviš, po imenu šeh-Turhanija, koji je bio

Plik z chomika:

Inne pliki z tego folderu:

Inne foldery tego chomika: